U logoru su bili sve sami Bosanci. Znali smo govoriti: Dao bih svu Češku da mi je sjesti pod moju trešnju. Onda Frankfurt pola godine. Pa Beč trideset dana. Viza za Ameriku. I eto Los Angeles jedanaest godina… Najprije smo Amra i ja radili katering za partyje. Uglavnom kod naših ljudi. A onda smo polako skupili koju paricu i otvorili ovaj restorančić. Onaj bivši život i profesiju kojom sam se bavio, zaboravih… A valjda je Bog tako odlučio. Srijedom ne radimo. Obično odem u San Pedro kod barbe Marina, pojedemo nešto friške ribe koju barba dobije od naših ribara i popijemo malo crnog vina. Barba i zapiva koju dalmatinsku. Piva je godinama u hrvatskom zboru u San Pedru. Tamo ima dosta Hrvata, doselili još početkom prošlog stoljeća u Kaliforniju. Sad već ne piva godinu dana otkad mu je žena umrla, nego samo sjedimo uz roštilj, jedemo srdele, pijuckamo i pričamo o bivšim vremenima. Dobro je, kažem, dobro je. Familija zdrava, djeca završila škole, Amra me još pazi, radnjica nosi neku paru.... Eto, i prijatelje sam nove stek'o, ovaj ovdje moj „corner“ zovu Mala Jugoslavija.... Samo, Rode moj, dođe tako neko jutro, pa sjedim na onoj tamo klupici u prolazu iza restorana, pijem kahvu i sve kontam kako bih se ubio.... Slipac Adem